Histerični (histrionični) poremećaj ličnosti

Zavodljivost

Da li ste ikada primetili nekoga sa razdaljine ko je delovao tako uzbuđeno i pozivajuće da ste osetili potrebu da priđete bliže? Da li je ta osoba delovala kao da je prepuna života, nužno šarmantna i preplavljujuće seksualnosti do te mere da ste jedva uspeli da obuzdate svoje uzbuđenje? Da li je ta osoba izvela zavodljivi balet koji vas je istovremeno privlačio i odbijao? Da li vas je mamila kao planinski izvor? Da li ste bili privučeni, kao moljac na plamen, njenoj usplamteloj ličnosti, toliko da ste poželeli da napustite uobičajene opreze i ustaljene puteve? Da li je vaša radost bila razuzdana kada se na kraju ta osoba otvorila i pustila vas unutra sa dobrodošlicom?

Da li ste osetili goruće, zaslepljujuće bogatstvo onoga ko je odabran iz mnoštva? Da li ste bili ispunjeni ponosom što ste preovladali nad bezbrojnim takmičarima koji su se skupljali i lepili za nju, kao pčele oko rascvetale ruže? Da li ste onda zamenili njen granit za zrnca zlata zajedničkog jezika i pružali komadiće srebra kao zalog povezivanja duše? Da li ste otkrili, međutim, da njenim venama teče pesak koji se sliva u kamenu pećinu? Ispitujući dubinu, da li ste otkrili vakuum u centru njenog vulkana? Ili je to bilo ledeno jezero? Da li je gorivo njene vatre – obuzimajuće interesovanje na to kako ona izgleda i deluje drugima – bacilo na vas ledenu senku? Da li se pretvorila u hladnu kao leš za vas, u iznenadnom prisustvu određenih drugih? Da li ste se tresli od besa dok je ona trčala za njima pošto je vas odbacila i prestala da vas poštuje? Možete li da prihvatite da je vaš grimizni, potpuno rascvetali i mirisni cvet jalov od polena i bled u strasti? Hoćete li ikada sakupiti dovoljno snage da napustite vaše obožavanje za ovu papirnu ružu?

Traženje pažnje

Esencijalne karakteristike histrioničnog poremećaja ličnosti su obuhvatna i ekscesivna emocionalnost i ponašanje u kome se traži pažnja. Obrasci počinju u ranom odraslom dobu i prezentovani su varijetetom konteksta. Individue sa histrioničnim poremećajem ličnosti osećaju se neprijatno i necenjeno kada nisu u centru pažnje. Često žive i dramatične, one teže da privuku pažnju na sebe i mogu u početku šarmirati nove poznanike svojim entuzijazmom, očiglednom otvorenošću ili flertovanjem. S vremenom, ovi kvaliteti slabe, kako individua kontinuirano zahteva da bude centar pažnje i glavna uloga u zabavi. Ukoliko nisu centar pažnje, mogu učiniti nešto dramatično (npr. izmisliti priču, napraviti scenu) da bi fokus pažnje pomerili na sebe. Ova potreba je često očigledna u njihovom ponašanju sa terapeutom (npr. laskanje, donošenje poklona, pružanje dramatičnih opisa fizioloških i psiholoških simptoma koji su zamenjeni novim simptomima pri svakoj sledećoj poseti). Izgled i ponašanje ljudi sa ovim stanjem često je neprimereno seksualno provokativno ili zavodljivo. Ovo ponašanje je usmereno prema osobama prema kojima ova individua ima seksualna ili romantična interesovanja, ali se takođe pojavljuje i u širokom spektru socijalnih i profesionalnih veza, izvan onoga što je primereno za socijalni kontekst situacije. Emocionalno izražavanje može biti plitko i podložno brzim promenama. Ove individue konzistentno koriste svoj fizički izgled da privuku pažnju na sebe i suviše su zabrinuti impresioniranjem drugih svojim izgledom i pojavom. Oni troše ogromne količine energije i novca na modu i održavanje sebe. Mogu “pecati komplimente” u vezi svog izgleda i mogu lako i ekscesivno biti uznemireni time kako izgledaju ili fotografijom na kojoj smatraju da su loše ispali.

Govor i logika

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti često imaju stil govora i formu logike koja je ekscesivno impresionistička i siromašna detaljima. Snažna mišljenja izražena su sa dramatičnim utiskom, ali razlozi koji leže u osnovi obično su nejasni i difuzni, bez podržavajućih činjenica i detalja. Npr, osoba sa poremećajem ličnosti može prokomentarisati da je određena individua “najdivnije ljudsko biće koje sam ikada upoznao/la”, ali da, ipak, ne bude sposobna da obezbedi bilo kakav sprecifični primer ili dobru osobinu koja bi podržala ovakvo mišljenje. Ljude sa ovim stanjem karakteriše samodramatizacija, teatralnost i preterane ekspresije emocija. Oni mogu osramotiti svoje prijatelje i poznanike ekscesivnim javnim iskazivanjem emocija (npr. grljenje poznanika sa ekscesivnom revnošću, nekontrolisano jecanje kao uzrok manjeg sentimentalnog događaja, doživljavanje temper tantrum-a-besa). Međutim, njihove emocije često deluju kao da su uključivane i isključivane suviše brzo da bi se duboko osetile, što može navesti druge da ih optuže za neiskrenost ovih osećanja. Oni takođe poseduju visok nivo sugestibilnosti, pošto na njihova mišljenja i osećanja lako mogu uticati drugi ljudi i prolazni trendovi. Ove osobe mogu imati previše poverenja u figure autoriteta koje vide kao sposobne da magijski reše njihove probleme. Imaju tendenciju da rade na (pred)osećaj i da brzo prihvate osudu prema drugima. Individue sa ovim poremećajem često smatraju vezu za mnogo intimniju nego što ona zaista jeste. Na primer, oni gotovo svakog poznanika zovu : “dragi, dragi prijatelju” ili se prema kolegama i stručnjacima koje su sreli jednom ili dva puta obraćaju ličnim imenom i bez persiranja. Često donose odluke bazirano na emocionalnosti, pre nego na racionalnosti i često su im detalji i činjenice dosadni. Odlutavanje u romantične fantazije je opšte mesto.

Uzroci

Nezvanični dijagnostički kriterijumi za histerični poremećaj ličnosti, bazirani su na psihodinamici i drugim teorijskim modelima uzročnosti. Osoba sa ovim poremećajem imala je istoriju detinjstva gde o njoj nije vođeno računa, nije joj pružana podrška, postojao je antagonistički odnos sa roditeljem ili starateljem istog pola i intenzivan, previše uključen odnos sa roditeljem ili starateljem suprotnog pola. Stres i nesvesne reprezentacije ovih simptoma, zajedno sa predispozicijama za kogniciju i temperament, hipotetički vode u problematično interpersonalno ponašanje i emocionalne probleme.

Nestabilni porodični trougao

Bazirano na ranim kliničkim opservacijama i zaključcima Jozefa Brojera i Sigmunda Frojda i radu tokom narednih godina sledbenika psihoanalitičkih teoretičara, histerični poremećaj ličnosti se smatrao rezultatom problematičnih odnosa koji su se dešavali tokom ranog detinjstva pogođene osobe. Majke devojčica koje bi razvile ovo stanje smatralo se da su zanemarujuće i emocionalno nedostupne za svoje ćerke. Devojčice bi kompenzovale ovo tražeći pažnju svojih očeva. Ovo bi vodilo rivalstvu sa majkom i strahu od osvete. Frojd i ostali su verovali da konačno ćerke žele da zamene svoje majke na sve načine, uključujući i onaj gde one postaju seksualne partnerke svojih očeva. Ove potonje želje i osećanja su uznemirujuće i neprihvatljive mladim devojkama i stoga su preseljene u njihovo nesvesno i izražene kasnije u njihovim životima kao znakovi, simptomi i karakteristike ličnosti obuhvaćene histeričnim poremećajem ličnosti. Npr, samodramatizacija, ekscesivna emocionalnost i seksualna provokativnost su konceptualizovane da budu derivati dečijih pokušaja i dečijeg truda da skene pažnju oca sa majke na nju. Slično tome, smatralo se da kompeticija sa drugim ženama i devaluacija drugih žena proističu iz ćerkinog rivalstva sa majkom, za pažnju i osećanja oca. Simptomi kao što su preterana zavisnost, postignuće manje od mogućnosti i ponašanja primerena detetu smatralo se da su rezultat neuspeha deteta da formira identifikaciju sa svojom majkom kao zrelom i snažnom ženskom figurom. U dodatku, ostajući “mala devojčica” takođe je razumevano kao nesvesni odgovor dizajniran da izbegne hostilne odmazde majke za krađu njenog muža: “Kako može nevino, malo dete da bude u stanju da osvoji odraslog čoveka od odrasle žene?”.

Seksualni simptomi i sindromi

Seksualna simptomatologija odraslih žena sa histeričnim poremećajem ličnosti takođe je, po teorijama, rezultat njihovih seksualnih čežnji za njihovim očevima i osvajanja njihovih očeva od njihovih majki u ranim periodima života. Kako dete postaje starij,e ono postaje privučeno upuštanju u zabranjene veze sa starijim, oženjenim muškarcima (očinske figure), koje obuhvataju uzbuđujuće elemente opasnosti i incesta asocirane sa njenom čežnjom za ocem. Ona takođe postaje privučena idejom da se o njoj brine sveznajuća, sve obezbeđujuća očinska figura. U ovakvoj vezi, ona može da ostane nevina, bespomoćna i zavisna devojčica. Sa druge strane ona ima problem u formiranju zrelih i intimnih povezanosti sa dostupnim i primerenim muškarcima njenog uzrasta. Često se razvija obrazac u kome žena sa ovim stanjem flertuje i zavodi muškarce svog uzrasta sa ciljem sticanja njihove pažnje i obožavanja. Ona posebno uživa u fazi udvaranja, u kojoj oseća da neko teži ka njoj i – sve dok se ne obaveže – ona je u poziciji moći i kontrole. Kako se veza razvija, međutim, ona gubi interesovanje, delom zato što njen udvarač postaje poznatiji i “stvaran” za nju, i ne može više da se takmiči sa idealizovanom slikom njenog oca. Ona može imati problem da doživi ispunjujuću seksualnu intimnost sa prikladnim čovekom njenog uzrasta iz nekoliko razloga. Prvi od svih, njoj će biti mnogo teže da ostane bespomoćna, neugrožavajuća mala devojčica u zreloj vezi. Ona će biti percepirana od strane drugih, i njen partner će očekivati da se ona uključi u uživa u odrasloj seksualnoj vezi. Drugi, odraslo seksualno zadovoljstvo i ispunjenje mogu takođe da izazovu nesvesnu tugu i bol, zato što izazivaju osećanja odgovornosti i krivice povezane sa potisnutim seksualnim osećanjima prema ocu. Treći, sa udvaračem koji je dostupan, primeren i prihvatljiv, postoji realna mogućnost i potencijal za produženu, zrelu, posvećenu vezu. Nesvesno, ona može osetiti krivicu povezanu sa izdajom i napuštanjem njenog oca koja je dellimično kompromitovana njenim neuspehom da iskusi seksualno ispunjenje sa drugim muškarcem. Konačno, mnoge žene sa histeričnim poremećajem ličnosti gaje bes i duboki prezir prema muškarcima. Ova snažna osećanja su rezultat nesvesnih osećanja povezanih sa osećanjem da su nasamarene i eksploatisane od strane njihovih očeva. One veruju da njihovi očevi, dok su bili ludo zaljubljeni u njih i velikodušni, nikada nisu u potpunosti ispunili njihova očekivanja ostavivši njihove majke i gratifikujući njihove seksualne čežnje. Ovaj bes i prezir može se manifestovati u kasnijim vezama sa primerenim muškarcima, tako što im ove žene ne pružaju zadovoljstvo pružanjem sopstvenog zadovoljstva.

Muškarci sa histeričnim poremećajem ličnosti

Psihodinamika muškaraca koji zadovoljavaju kriterijum za histrionični (ili histerični) poremećaj ličnosti je postulirana slično kao i ona kod žena sa ovim stanjem. U ovim okolnostima, međutim, malo dete muškog pola razvija intenzivnu i erotiziranu vezu sa svojom majkom sa kojom se blisko identifikuje. Iz varijeteta razloga - očeva odsutnost, zlostavljanje, nezainteresovanost, ekstremna kompetitivnost – sin se ne oseća podržanim, bezbednim ili bliskim sa svojim ocem. Frojd i mnogi drugi psihoanalitičari veruju da muškarci koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu, takođe razvijaju i duboko ukorenjena osećanja genitalne neadekvatnosti kao rezultat iskustava. Posledice u odraslom dobu su mnogobrojne. Neki muškarci sa ovakvim iskustvima iz detinjstva razvijaju snažan ženski identitet, dok drugi postaju hipermaskulini. Na primer, muškarac sa ovim stanjem može ostati intenzivno povezan sa osećanjem velike odgovornosti da se brine o svojoj majci, u odsustvu uključenog oca/supruga. Kao odrasli, ovaj čovek može da se ne oženi i da živi u istoj kući sa svojom majkom, putuje na odmore sa njom i brine se odano o njoj sve do njene duboke starosti. Kao dodatak, on može da ne manifestuje nikakav interes za odraslu seksualnost bilo ka muškarcima ili ka ženama, ili može imati nekoliko površnih, neposvećenih seksualnih veza tokom života. U onome što deluje kao kontrast, drugi muškarac, sa sličnom porodičnom dinamikom u detinjstvu, može, kao odrastao, preuzeti hipemaskulini identitet. Takva osoba može postati bodibilder, biti opsednut borilačkim veštinama i preuzimati rizike – kao što je alpinizam – da bi demonstrirao svoju snagu i hrabrost. On može osvajati mnogo žena i imati mnoge seksualne susrete. Može se čak i oženiti nekoliko puta, često sa “trofej ženom”. Međutim, ovaj muškarac neće razviti stalnu, ispunjujuću seksualnu vezu ni sa jednom ženom. On je, izgleda, mnogo više zainteresovan da mu se žene dive (ali i muškarci) nego da doživi ili pruži seksualno zadovoljstvo. Kako žena sa kojom je u vezi počinje da ga upoznaje bolje, shvatiće da je on neveran, nesiguran i da nije iskreno uključen niti zainteresovan za nju kao individuu. Drugačije rečeno, kod njega se može prepoznati da je nesiguran, posebno u vezi svoje maskulinosti, koja izaziva njegova kompetitivna, egzibicionistička, samouključena i sebična ponašanja. Kao i žene sa ovim stanjem, muškarci sa histeričnim poremećajem ličnosti, kao deca, suviše su uključeni i povezani sa roditeljem suprotnog pola i nisu u stanju da se identifikuju – već se pre plaše osvete od roditelja svog pola.

Sugestibilnost

Individue koje su sugestibilne su one osobe na koje drugi suviše lako utiču, koje prihvataju direkcije drugih bez dovoljno kritičkog ispitivanja i, shodno tome, imaju tendenciju da budu pokorni. Sugestibilni ljudi imaju poteškoća u pravljenju razlike između ideja i instrukcija koje su njihove i onih koje su im nametnuli drugi ljudi. Sa njihovom živom maštom i poverljivom prirodom, deca mogu biti veoma sugestibilna. Ljudi koje su veoma podložni hipnozi imaju tendenciju da budu sugestibilniji od većine drugih ljudi, i oni su čak i sugestibilniji kada su u stanju hipnotičkog transa. Zanimljivo je napomenuti da je Žan-Martin Šarko upotrebljavao hipnozu u svom pionirskom radu na razumevanju i tretmanu žena za koje se verovalo da pate od histerije. Mnogi savremenici i eksperti veruju da postoje predispozicije bazirane na mozgu za epifenomen i sugestibilnosti i podložnosti hipnozi. Ukoliko je sugestibilnost zaista moždano bazirana predispozicija sa varijablinim prisustvom u populaciji, moguće je da je ovo nasledna osobina, koja delom stvara i predispoziciju da određene individue razviju histerični poremećaj ličnosti.

Ono što valja napomenuti na kraju je to da, čak i ako ste nekoga prepoznali u ovom tekstu, pogotovo svog partnera ili partnerku, važno je da tu osobu ne napadnete optužbama, ili da njegovu potencijalnu patologiju upotrebite kao oružje. Osobe sa poremećajem ličnosti najčešće ne vide da imaju problem i odbijaju stručnu pomoć, ali to nije uvek slučaj. Takođe, imajte na umu da samo stručnjaci za mentalno zdravlje mogu da vrše adekvatnu dijagnostiku. Predloženo rešenje je: pričajte. Pokušajte da pričate sa svojim partnerom ukoliko smatrate da ima poremećaj ličnosti. To je svakako bolje rešenje od svađe ili napada, zar ne?

Jelena Orlandić

 Piše: Bruno Šimleša

Џорџ Буш савија руке као билдер, Тони Блер подиже мали прст, а Бил Клинтон грицка усницу Политичари никад неће научити беспрекорно да лажу, ма колико их у томе подучавали свакојаки стручњаци. Увек ће их одати говор тела, а то никад неће избећи оку психолога. Питер Колет, бивши професор на Универзитету Оксфорд (Велика Британија), сматра да ни бројни савети, ни поуке, ни вежбања неће потпуно довести до усклађивања израза лица или покрета руку с говором особе која зна да не казује истину. „Ништа не може побећи стручном оку психолога”, сматра он. Психолози су склони да упореде неми говор политичара с покерашким лицем, малим нехотичним тиковима које начини коцкар када добије добру карту, при чему га противник посматра. То може бити мало помицање усном, положај тела или нешто слично. Сваки политичар, на пример, има неке препознатљиве покрете или изразе које увежбано око на конференцији за новинаре или у току говора може препознати као тренутак изненађења или лаког стреса. На видео снимцима приказаним на предавању, др Питер Колет примећује да је амерички председник Џорџ Буш увек нервозан док грицка образе, а када жели показати своју моћ тада хода чврстим, сигурним кораком, савијајући при томе руке попут билдера. Британски премијер Тони Блер почиње несвесно да подиже мали прст ако га неко изнервира, а када жели да изгледа опуштено и отворено уздиже обрве. Подигнуте су, најчешће, знак оданости или послушности. Уколико се осећа угроженим, први човек британски владе гура руке у џепове или често пипка трбух. Дотицање трбуха или потиљка, покрет који најчешће начине фудбалери кад промаше гол, покрет је којом особа саму себе теши, а поточе из детињства када су мајке, да би умириле своје дете, исто радиле. Политичари понекад користе намерне покрете и изразе настојећи да обману гледаоце и слушаоце, свесни говора тела. Питер Колет наводи да је бивши амерички председник Бил Клинтон у току суђења због афере с Моником Левински гризао усницу да би показао своју осећајност и грижу савести. У само два минута извињавајући се америчком народу он се угризао, чак, 15 пута. Наоко неважне кретње, попут руковања, стајања на црвеном тепиху, чињенице ко први пролази кроз врата, може открити много у вези с политичким односима. Иако се пропуштање некога да кроз врата прође први сматра пристојношћу, може значити и показивање нечије моћи. Колико год се трудили, политичари никад нису потпуно владали знаковима које су слали и нису избегли вичном оку психолога. „Наравно, можете их научити да се друкчије смеју, али истинском осмеху тешко. Он долази из другог дела мозга и веома се разликује од маске на лицу, то нисте у стању да кривотворите”, закључује Питер Колет. С. П.

Emocionalna inteligencija
Općenito govoreći, inteligencija ( IQ – inteligence quotient ) je mjera koja definira relativnu bistrinu ili intelektualne sposobnosti jedne osobe. Inteligencija se stječe rođenjem i tijekom života ostaje nepromijenjena. Uz intelektualne sposobnosti, inteligencija ima i druge funkcije. Te funkcije odnose se na faktore kao što su: motivacija, emocionalna stabilnost, upornost, snalaženje u prostoru i drugo.

Čovjek, u većini slučajeva, više funkcionira putem uma nego putem srca. Zbog toga, mnoge stvari koje mu se u životu događaju ne može adekvatno proživjeti. Funkcioniranje putem uma stavlja život u jedan hladni, ravnodušni kalup u kojeg rijetko što može prodrijeti. Čovjek se kreće kroz razne odnose, susreće se s raznim krajolicima, upoznaje nove dimenzije življenja koje mu se pružaju, ali zbog umnog nadvladavanja, u tim trenucima ne doživljava ljepotu toga svega u potpunosti. Ostaje krut i drži se svojih umnih mjerila. Najveće rastojanje u životu, je rastojanje između uma i srca. Ako čovjek radi na razumijevanju i usmjeravanju svog srca, dakle svojih emocija, umanjit će to rastojanje. A to mu može donijeti nevjerojatne efekte.

Emocionalna inteligencija, koja se često zanemaruje, ima ogromnu ulogu u životu pojedinca. Mnogi smatraju da su emocije sitnica u čovjekovoj, i previše funkcionalnoj, razumskoj mašineriji. Teoretičari, pak s druge strane, smatraju emocije ključnima u životu. Po njima, emocije utječu na donošenje odluka čineći ih generalno racionalnijim i uspješnijim. Emocionalna inteligencija ima korijene u socijalnoj inteligenciji, koju je prvi put definirao E.L. Torndike, 1920. godine. Inače, pojam emocionalne inteligencije označava sposobnost balansa između razuma i emocija. Emocionalna inteligencija je skup emocionalnih vještina koje čovjeku omogućavaju da na ispravan način odabere način uporabe osjećaja i nesvjesnih mehanizama u interakciji s drugim ljudima, te uvelike doprinosi shvaćanju i poboljšanju same prirode čovjeka.

Bez upotrebe emocija, čovjek daleko slabije funkcionira u svakodnevnom životu. Korisnost emocija očituje se i kroz svoju evolutivnu održivost. Da čovjek može funkcionirati bez emocija, one bi kao takve već odavno bile izbrisane iz ljudske strukture. Emocionalna inteligencija je usko povezana s psihološkim osobinama koje se nalaze u karakteru pojedinca. S obzirom na to, ona se drugačije manifestira, jer ovisi o tim psihološkim čimbenicima. Ti psihološki čimbenici su, primjerice, ekstrovertiranost/introvertiranost ili emotivnost/indiferentnost. Pojam emocionalne inteligencije definirali su Salovey i Mayer, 1930. godine. Definirali su je kao oblik socijalne inteligencije koji uključuje sposobnost spoznavanja vlastitih i tuđih emocija, razlikovanja istih te korištenja datih informacija pri razmišljanju i djelovanju.

Istraživanjima je dokazano da općeniti kvocijent inteligencije ne može čovjeku garantirati uspjeh u životu. Da bi osoba u potpunosti mogla funkcionirati, potrebno je da ima visoki IQ te visoki emocionalni koeficijent. Ovo dvoje u paru donosi čovjeku uspješniji poslovni život, porast mentalnog i fizičkog zdravlja te postizanje veće kvalitete u međuljudskim odnosima. Racionalni ljudi s visokim IQ često su nezadovoljni svojim životom, primjerice članovi Mense, što je istraživanjima dokazano. Visoki IQ nije preduvjet za osjećaje sreće i ljubavi kojima svaki čovjek teži u životu. IQ, koji se još naziva i tehnička inteligencija, ima malo veze s emocionalnim životom. Neke osobe s visokim stupnjem IQ, sklone su instinktivnim impulsima i negativnom ispoljavanju strasti.

Sposobnosti EQ predstavljaju nešto drugačiju inteligenciju. One su oruđe u oblikovanju osjećaja kojima čovjek teži. EQ se može razvijati i omogućiti čovjeku da stvori harmoniju u svom životu. Nju čovjek djelomično dobiva genima, ali većinom ju uči. Što se prije počne raditi na razvoju EQ, to će pojedinac kroz život prolaziti lakše i nesputanije. Emocionalne vještine pripremaju čovjeka za situacije u koje će ga život dovesti. IQ i EQ nisu suprotstavljene sposobnosti, već dvije kategorije odvojenih sposobnosti, kao što su razum i osjećaji.

Temelj EQ je samosvjesnost. Poznavanje sebe uključuje svijest o vlastitim emocionalnim stanjima. Prije svega, čovjek bi trebao emocije osvijestiti, kako bi mogao s njima baratati. Bez svijesti o vlastitim emocijama, upravljanje njima je nemoguće. Sve dok čovjek ne spozna prirodu svojih emocija, on je nesposoban razumjeti i shvatiti ono što drugi osjećaju. Što više poznaje svoja emocionalna stanja, pojedinac će biti u adekvatnijoj poziciji da izabere način na koji će reagirati u datim situacijama. Preduvjet koji dovodi do osvještavanja emocija u čovjeku, je mogućnost razlikovanja između onog što čovjek osjeća i onog što misli. To donosi balans i razlikovanje između razuma i emocija, što mnogi poistovjećuju.

Nakon osvještavanja emocija, potrebno je da čovjek provodi samokontrolu svojih emocionalnih zbivanja. Samokontrola osjećaja postavlja čovjeka u poziciju, u kojoj je on taj koji odlučuje kako će reagirati na određenu situaciju. Tada, impulzivnost kao takva gubi na svojoj snazi te čovjek kontrolira svoje emocije, a ne one njega. Emocionalna inteligencija se temelji na prepoznavanju osjećaja u trenutku kad je do njih došlo. U neprekidnu pažnju unutarnjih emocionalnih procesa, uključuje se i um, koji dok preispituje iskustvo, u to preispitivanje uključuje i preispitivanje emocija.

Emocije su biokemijske reakcije te reagiraju na podražaj. U primitivnim vremenima, emocije su se aktivirale u trenucima kad je to situacija nalagala. Čovjek je tada reagirao instinktivno kako bi mogao opstati. Taj instinkt mu je predstavljao prirodnu zaštitu. Danas je situacija puno drugačija. Čovjeku više nije potrebno instinktivno reagiranje, pa se sa svojim primarnim, instinktivnim reakcijama poprilično teško nosi. Budući da emocije obilježava biokemijski proces koji ih aktivira, postoje vrlo jednostavni načini na koje se mozak može prilagoditi novom načinu funkcioniranja. Prilagođavanje mozga novim emocionalnim stanjima vodi do unapređenja emocionalne inteligencije.

Razvijena emocionalna inteligencija stavlja čovjeka u kategoriju emocionalno zrele osobe. Emocionalno zrele osobe mogu realno procijeniti situaciju i na nju odgovoriti s isto tako realnim i prihvatljivim emocijama. Takve osobe posjeduje slobodu u emocionalnom izražavanju te adekvatno reagiraju prema sebi i prema drugima. One poznaju strukturu svojih emocija te su stoga svjesne da ih nitko, osim njih samih, ne može usrećiti. Svjesni su da svi osjećaji koje imaju proizlaze iz njih samih, pa su zbog toga nesebični u interakciji s drugim ljudima. Takva emocionalna situacija daje im neograničenost u vlastitom djelovanju koju, upravo zbog toga što je i sami imaju, mogu dati i drugima. Također, emocionalno zreli ljudi kreću se na vrlo kvalitetan način kroz međuljudske odnose.

U današnjem svijetu, biti uspješan znači ostvariti svoje želje, potrebe i ciljeve. Ostvarivanje istih dovodi do osjećaja mira i radosti. Budući da manjina funkcionira kroz aspekt emocija, vrlo je poželjno da to počne činiti. Promjenjiva konstrukcija realnosti nalaže visoke sposobnosti i kvalitete pojedinaca, pa ne bi bilo na odmet da čovjek počne osvještavati svoju emocionalnu inteligenciju. Realnost koja je sve brojnija informacijama, traži dozu otvorenosti u čovjeku. Emocionalna stabilnost i zrelost mogu doprinijeti uspješnijoj interakciji s drugima i održavanju međuljudskih odnosa, većoj motivaciji, većim sposobnostima, većoj produktivnosti i efektivnosti, te nadasve boljem vođenju komunikacije.

Uz sve ovo, emocionalna inteligencija donosi i bolju sposobnost prilagodbe. Promjenjiva konstrukcija realnosti zahtijeva visoku konkurentnost na tržištu. Zbog toga, od pojedinaca se očekuje veća učinkovitost na radnom mjestu, na što utječe i sama sposobnost prilagodbe. U vremenima globalizacije, čovjek se može naći u kontaktu s različitim kulturama. Prilagodba na takve situacije igra ključni faktor. Poznavanjem prirode emocija, može se utjecati na poboljšanje poslovanja kompanije. Zadržavanje emocionalnih reakcija u sebi u svezi posla blokira čovjeka. Radeći na nekom poslovnom projektu ili cilju, čovjek bi trebao unijeti svoj entuzijazam u to. Na taj način, posao izgleda lakši i jednostavniji. Za poslovanje je bitno da se ono odvija u ugodnoj i inspirativnoj radnoj atmosferi. To doprinosi maksimalnom zadovoljstvu i učinku ljudi na poslu. Međusobno razmjenjivanje znanja na poslu doprinosi razvijanju funkcioniranja timskog rada.

Mnogi pojedinci su zapeli u mreži strahova, ljutnje, tuge, srama, ljubomore i sličnih sputavajučih emocija. To im onemogućuje spontanost i bliskost s drugim ljudima. Boje se da će biti povrijeđeni ako se otvore prema drugim ljudima. Ali, to se ionako vrti u krug – čovjek bude malo povrijeđen, a nakon toga on sam nekog povrijedi! Negativni osjećaji mogu izazvati pesimizam u čovjeku što s vremenom može inicirati depresiju koja se smatra epidemijom suvremenog svijeta. Optimizam, naspram pesimizma, obilježava veću uspješnost i bolje zdravstveno stanje kod čovjeka i on je odlika pojedinaca s visokim stupnjem emocionalne inteligencije.

Pesimistično razmišljanje potiče i objektivna situacija u svijetu. Čovjek je svakodnevno bombardiran hrpom informacija o katastrofama u svijetu. Pitanje je: "Koje koristi čovjek ima od svog prevelikog emocionalnog uključivanja u to?". Bio čovjek emocionalno uključen, ili ne u zbivanja u svijetu, on time neće apsolutno ništa promijeniti. Pa zbog čega biti?! Stvari u svijetu se iz dana u dan kompliciraju pa bi se pesimizam kao takav trebao eliminirati iz čovjekovog života jer nema svoj smisao, kako ne bi stajao na putu čovjekovom uspjehu i zadovoljstvu.

Za ostvarivanje snage čovjekovih emocija potrebna je emocionalna inteligencija!

Чоколада побољшава памћење

Ново истраживање америчких стручњака је показало да чоколада, осим што је за многе неодољивог укуса, може да стимулише мождане функције. У њеном саставу се налазе стимулативне материје као што су теобромин, фенетиламин и кофеин за које се зна да повећавају пажњу и концентрацију. Истраживање је спроведено на Универзитету Западна Вирџинија и у њему је учествовала група волонтера којима је дато да поједу по 85 грама млечне или црне чоколаде.

После 15 минута по узимању чоколадног оброка учесници истраживања су попуњавали неурофизиолошке тестове чији је задатак био да провере њихове когнитивне способности, памћење, реактивно време и способност решавања проблема. Испоставило се да су особе постигле знатно боље резултате на тестирању када су појеле чоколаду него кад нису добиле претходно никакав оброк. Чоколада је омогућила побољшање и вербалне и визуелне меморије.

Претходна истраживања су показала да неке намирнице омогућавају ослобађање глукозе у крвоток и побољшавају циркулацију, што се одражава и на когнитивне способности. Сада је доказано да је то и чоколада.

Ј. М.

Лекари лече и речима

Раширено је мишљење да је психијатрија у терапијском и превентивном смислу мање ефикасна од осталих медицинских дисциплина



Психијатрија је у многочему различита од осталих медицинских дисциплина. То се, између осталог, огледа у различитом односу људи према психијатрима и осталим љекарима.

Одмах да кажем: мјерено карактером њиховог односа према осталим љекарима, људи мање цијене психијатре, па чак и зазиру од њих. Ево, и зашто.

Раширено је мишљење да је психијатрија у терапијском и превентивном смислу мање ефикасна од осталих медицинских дисциплина. Не треба да чуди да је такво мишљење један од важних разлога да људи сразмјерно мало цијене психијатре. Уважавање било којег стручњака је у директној сразмјери са његовом ефикасношћу у послу. Обично се каже да психијатри махом причају, а мало раде, док остали љекари више раде него што причају. (Људи тешко прихватају да се, када је о медицини ријеч, може да лијечи и ријечима.)

Ублажавање напетости

Истина је да психијатрија не пролази најбоље, када се, по ефикасности, упореди са осталим медицинским дисциплинама. Узећу примјер медикамената који су данас у цијелој медицини, па и у психијатрији најчешће кориштен терапијски инструмент. Примјера ради, психијатрија нема тако ефикасан лијек као што су антибиотици. Антибиотици, ако се прописно користе, лијече; у највећем броју случајева, за пет до десет дана. То се не може рећи ни за један психотропни (психијатријски) лијек. Антипсихотици не лијече. Антидепресивни љекови „уклањају” депресију у мање од двије трећине случајева. Осим тога, морају да се узимају мјесецима, па и годинама. Љекови против напетости такође не лијече. Они само ублажавају напетост, која се јавља у склопу овог или оног поремећаја. Психијатрија нема ни тако ефикасно превентивно средство као што су вакцине, које су развијене за већину заразних болести.

Чини ми се да зазирање од психијатара значајније од њиховог сразмјерно малог уважавања одређује став људи према психијатрима. Ни једном љекару не иде се рада срца. Поред зубара, психијатру – најмање. Од психијатра се заправо истински зазире. Зашто?

Прво, људи вјерују да психијатар има, што уро]ену, што стечену, способност да духовним погледом продре до дна њихове душе. Само што их погледа психијатар може – тако људи мисле – да открије оно што они брижљиво чувају само за себе и у себи, ван домашаја радозналих. А то су страхови људи, њихова осујећеност, њихове више или мање чудне склоности и одбојности, њихова несналажења, њихове мале и велике истине, њихове велике и мале лажи.

Друго, раширено је вјеровање да психатар може, исто тако за трен ока, да оцијени како људи стоје са памећу, тачније, колико су интелигентни. Још је Рене Декарт, чувени француски филозоф, рекао да је Бог, када је којешта дијелио, најправедније подијелио памет. Доказ за ту и такву Божју правичност се налази у томе што је тешко наћи човјека који ће рећи да је мање паметан од било којег другог људског бића. Када је неко клемпав, када има наглашено кратке ноге или када је, на примјер, ћелав, он(а) то обично не таји. А чему и да пориче нешто што је очигледно. Са памећу је сасвим другачије. Када је посриједи памет, људи никоме не дају испред себе. А и што би када се памет не види. Уосталом, зар није давно речено да је паметним и глупим заједничко то што мало говоре.

Потешкоћа је, међутим, у томе што људи, ма колико да се праве паметни, негдје дубоко у себи нису најсигурнији у властиту памет. (У Босни кажу: башка стање, башка извјештај.) Јесте да мисле да су паметни да паметнији не могу бити, и да се таквим представљају, али ту и тамо помисле да можда и не би било лоше да су барем мало паметнији. Или зажале што у некој прилици нису били паметнији, или пожеле да буду паметнији сљедећи пут када им памет устреба. Тај црв сумње, та пукотина између паметан сам као и сви други и не би шкодило да сам мало паметнији, један је од разлога што људи нерадо иду психијатру.

Вјерује се да ће психијатар, што кроз разговор, што кориштењем различитих тестова, открити величину поменутог расцјепа, објелоданити величину илузије, то јест заблуде људи о томе колико су бистри, проницљиви, ријечју, паметни. Стога је паметније држати се подаље од психијатра. А најмање паметно је пружити прилику психијатру да провјерава да ли смо и колико паметни.

Коначно, има још један разлог зашто људи зазиру од психијатара. Људи су највише поносни на свој здрав разум, на то што су при чистој памети. Они добро знају да сваког часа могу да се разболе од наразличитијих болести, али одбијају и саму помисао на то да би могли да умом поремете. Мада, када им је јако тешко, воле да кажу да само што нису полудјели, људи дубоко вјерују да никада неће сићи с ума. То са лудилом, то се другима догађа. Не, нама.

Када му неко каже да треба да иде психијатру или га психијатру, што силом, што милом, жели да одведе, човјек се, у највећем броју случајева, противи. Зна да психијатар поставља дијагнозе болести, а не здравља, и да су велики изгледи да ће послије разговора са психијатром добити написмено да је био у криву када је вјеровао да је психички здрав. „Нисам ја луд. Нећу да идем психијатру. Ти си луд. Теби треба психијатар”. Ове ријечи, које је свако од нас барем једном чуо, јасно говоре о ставу људи према психијатрима.

Вицеви о психијатрима

У основи зазирања од психијатра има, очигледно, доста страха од психијатра. А да се и колико људи страше психијатра недвосмислено показују вицеви о психијатрима.

Мало ко од нас не зна барем један виц о психијатрима. У свим вицевима о психијатрима психијатри су приказани као блесави, сулуди, смушени, као људи којима је психијатријска помоћ потребна више него њиховим пацијентима. Пошто не постоје вицеви о осталим љекарима, специјалистима осталих медицинских дисциплина, ваља се упитати – зашто су, поред толиких љекара опште опраксе и љекара осталих специјалности, једино психијатри предмет исмијавања и омаловажавања у вицевима?

Зато што, када неког исмијавамо, ми тиме контролишемо наш страх од њега. Оног од кога страхујемо себи и другим приказујемо као неког ко није вриједан не само страха, него ни оног поштовања и уважавања кога обично исказујемо оним које не исмијавамо, а њих је, ипак, велика већина. Када вицем неког исмијавамо, контролишемо страх од њега. И страх и предмет страха држимо подаље од нас. Недамо страху да нас освоји, да нас узме под своје.

Ваља скренути пажњу на још један важан разлог зазирања од психијатара, па и њиховог омаловажавања. Људи се тешко, веома тешко сналазе у свему што није материјално, видљиво, опипљиво. Свијет душе и духа је за њих велика тајна. Нешто што је истовремено и онострано и овострано. Нешто што је и дио њих и што их надилази. Чију величину више слуте него што могу да одмјере. У односу на њихово разумјевање материјалног свијета, њихово поимање душе и духа је мало или никакво.

Тако људима, када им се објасни, није тешко да схвате зашто и како настаје одредјена физичка болест; на примјер, упала плућа или артериосклероза или шећерна болест. Изузетно је, међутим, тешко људима приближити како настају поједини психички поремећаја. Барем онолико колико се зна или претпоставља како они настају. Ма колико да је поједностављењо, свако објашњење им дјелује апстракно, неувјерљиво, натегнуто.

А оно што не разумију људи обично омаловажавају, па и презиру. У смислу – чим то не можемо да разумијемо мора да је то нека измишљотина, нешто што нема везе са стварношћу, па зато и није вриједно уважавања.

Овом анализом омаловажавања психијатара и зазирања од њих желио сам да помогнем људима који гаје овакав став према психијатрима, а они су у великој већини, да схвате да су његови извори више у њима самима него у психијатрији и психијатрима. Објашњење извора ниподаштавања психијатрије и зазирања од психијатара требало би истовремено да помогне потоњим да лакше изађу на крај са незадовољством које у њима зна да се јави када виде да људи више цијене остале љекаре, а и да не зазиру од њих. А, ако и зазиру, то чине ријетко и само повремено.
Душан КЕЦМАНОВИЋ

Годишњица у сенци Mоцарта



Фројду, не иде у прилог што му се 150-годишњица рођења поклапа са Моцартових зрелих 250, па се пажња, коју је свакако заслужио, осипа у халабуци око земљака композитора

У Немачкој већ неко време кружи виц који на поједностављен начин објашњава аустријски однос према својој релативно скорој прошлости: „највећа амбиција Аустрије је да од Бетовена направи Аустријанца, а од Хитлера Немца”. Та назови шала може да се примени и на два највећа аустријска научника на пољу психијатрије – Сигмунда Фројда и његовог ученика Вилхелма Рајха који су, због свог јеврејског порекла, једно време била све друго само не слављени Аустријанци. Док се са Моцартом могло штолцирати у сваком датом тренутку и под сваким режимом, стваралаштво ова два великана неко се време из историјских и идеолошки познатих разлога игнорисало.

Данас, пет деценија рехабилитованом Фројду, никако не иде у прилог то што му се 150-годишњица рођења поклапа са Моцартових зрелих 250, па се пажња коју је свакако заслужио осипа у претерано великој културној понуди и халабуци око земљака композитора.

Од Беча до Њујорка

Иако бројне манифестације које се обележавају 2006. навелико конкуришу једна другој, Фондација Сигмунд Фројд (основана 2003), организовала је изванредан програм који се састоји из низа различитих активности као и интернационалних пројеката на пољу културе, уметности, музике и науке. Између осталог, на јесен се у кооперацији Да Понте института и Сигмунд Фројд фондације у бечкој Албертини са нестрпљењем очекује дуго најављиван симпозијум „Пребиј ме, о дивни Масето”, посвећен психоаналитичким аспектима Моцартове опере „Дон Жуан”. У најави овог ивента стоји да наведени симпозијум има за циљ да разјасни „доказ једне двосмислене жеље – жеље за доживљавањем бола који нас наводи да назремо своје скривену тежњу ка сексуалној испуњености”, даље наводећи да се „у љубавним констелацијама које окружују главног јунака наслућује веома савремена емотивна ситуација: љубавне стратегије многих женских мазохиста привлаче грешника као жртве”.

Наслов симпозијума је замишљен да представи и оно свесно и несвесно у динамици Моцартових опера као узор емоционалног изражаја 18. века.

Још један симпозијум под називом „Психоанализа и политка. Насиље-агресија-регресија” одржан је 13. маја у просторијама угледног бечког Бруно Крајски форума, а председавао му је Вамик Волкан, професор психијатрије и оснивач Центра за проучавање ума и људске инетрактивности (CSMHI) на универзитету у Вирџинији. Како се наводи у прес информатору „фокус је био управљен на идентитет великих група и њихову регресију и због тога су на симпозијум били позвани не само психијатри већ и дипломате заинтересоване за улогу свесне и несвесне психодинамике у политици и светском пословању”.

У међувремену, а до краја октобра ове године, Аустријанци могу да на првом програму државног радија (Цsterreich 1) једном месечно уживају у тематским емисијама посвећеним различитим аспектима психоанализе. Многобројни психијатри, историчари, књижевници као и историчари уметности учествовали су у састављању програма који ће слушалачкој публици још више разјаснити сав значај дела Сигмунда Фројда.

Истовремено је и у престоници америчке културне сцене, Њујорку, до 8. јула отворена изложба „Фројд и савремена уметност” на којој су изложена дела Хајма Цобернига, Франца Веста, Илије Кабакова и осталих реномираних имена уметниче сцене а која се иначе налазе у сталној поставци музеја посвећеног Сигмунду Фројду. Ова колекција састоји се од 13 дела како интернационалних тако и аустријских аутора која су сакупљана од 1987. до 1997. на иницијативу уметника Јозефа Косута, куратора Петра Пакеша и директорке Сигмунд Фројд музеја Инге Шолц-Штрасер.

Паралелно се у једној другој њујоршкој галерији може погледати серија фотографија „Фројд и Беч” из 1938. аутора Едмунда Енгелмана. Ова изложба је од посебног значаја по томе што су фотографије Фројдове породице, ординације и стана начињене свега недељу дана пре његовог бекства у Енглеску.

Од решетака до кауча

„Фројдова 2006.” под патронатом је аустријског председника доктора Хајнца Фишера, а поводом тако значајног јубилеја град Беч је Фондацији Сигмунд Фројд поклонио зграду у којој је 1971. основала музеј. Значајно је напоменути да је већина просторија намештена као у доба када је у њима боравио Фројд, а у соби за пројекције могу се погледати његови приватни породични филмови који датирају из 1930-их. Ове године посетиоцима се први пут отварају врата приватне резиденције Сигмунда Фројда у којој је смештена актуелна изложба „Кауч”. У згради музеја такође се налази научна библиотека са око 30 хиљада наслова из поља психоанализе коју заинтересовани могу посетити сваког уторка.

Иако, наравно Фројд није изумео кауч он га је на основу прикупљеног искуства препоручио својим колегама као методолошки принцип управљања пажње. Како то стоји у прес материјалу Фондације Сигмунд Фројд „овај обичан комад намештаја ослобађа широк спектар искустава која се јављају у стању између сна и буђења, између развратности и морала. Служи као инструмент терапије, место слободних асоцијација и као извор поетског стваралаштва. У лежећем ставу, мисли се могу усмерити у помрачено стање сањивости и даље у омамљени сан или у дубине недозвољене сексуалности”.

Пут до кауча за психотерапију био је јако дуг и водио је преко кревета са решеткама, неудобних металних столица и њихових дрвених рођака. Посетиоци су суочени са црно-белим филмом из 1923. који показује како су се некада пацијенти „лечили“ по менталним институцијама. Сурове слике људи привезаних за голе челичне столице или затворених у кавезе налик џиновским креветима за бебе остављају ретко кога равнодушним. Аутентичне фотографије из санаторијума за ментално здравље с конца деветнаестог века показују „терапију штимовану према дубини џепа”. Док су се бољој класи нудили одмарање, фискултура и лековите купке, сиромашнији слојеви су добијали такозвану „радну терапију” у којој им се нудила метла, нож за љуштење кромпира или шиваћа игла.

Потреба увођења кауча за психотерапију настала је тек са признавањем потреба класичне психоанализе. Крајем деветнаестог века у лечење пацијената са нервним обољењима почеле су да се уводе куре одмарања у лежећем положају, али оне нису подразумевале психоанализу већ просто лежање и ћутање. Фројд није био заинтересован за телесни положај пацијената већ за чисто психолошке аспекте и мисли које се јављају у лежећем ставу за који је сматрао да најбоље опушта и ослобађа психу од окова конвенционалног. Тако је диван постао саставни део Фројдовог психијатријског рада поготву што је спадао у одомаћени део буржоаског миљеа из кога су његови пацијенти долазили.

У серији фотографија америчке уметнице Шелбурн Турбер која је овековечила изглед психијатријских ординација широм САД и Аргентине, један детаљ постаје нарочито упечатљив: положај столице терапеута у односу на узглавље кауча за пацијенте. Оно што се бечком психијатру може приписати као изум, то је управо сценографија психотерапије: столица лекара која стоји иза узглавља пацијента.

На самом почетку изложбеног простора може се видети селекција цртежа познатог надреалисте Макса Ернста који је на почетку двадесетог века наглашавао значај интимности кауча и асоцијације које овај буди у креативном процесу стварања. Серија фотографија Мен Реја приказује Андре Бретона у различитим исценираним позама на софи. Креативност рођена из пасивног стања тела између лежећег и седећег положаја, постаће инспирација и Енди Ворхолу који је за централну сценографију својих аутопортретских фотографија изабрао различите лежајеве гламурозног изгледа.

Сем поменутих аутора, остварења Пола Гаварнија, Мен Реја, Одилон Редона, Феликса Валотона и Спенсера Финча дају веома интересантан визуелан приказ развоја кауча од дела намештаја до значајног извора инспирације за савремену уметност.

Изложба под називом „Кауч: размишљање у миру” део је обимног програма коју је Сигмунд Фројд фондација организовала у славу оца психоанализе. Сигмунд Фројд музеј је једна од најпознатијих и најпосећенијих бечких адреса. Смештен је у Berggasse 19, на аутентичној адреси на којој је овај славни психијатар боравио и радио пуних 47 година све до свог принудног напуштања земље 1938. године.
Марина БАУЕР

Ako je vjerovati njemačkom psihijatru, na prste ruke možete izbrojiti zvijezde koje nemaju granični poremećaj osobnosti. I za to vam još ne trebaju svi prsti! A mi mislili da su to obične zvjezdane mušice!

Tako to obično biva - ako nemaš dovoljno hrabrosti sam stati pred svjetla reflektora, ili a) nabiješ naočale s debelim okvirima na nos i postaneš kritičar, ili b) navučeš bijelu kutu pa postaneš doktor i liječiš te iste idole. Nijemac Borwin Bandelow je godinama želio postati gitarist, no kada je skužio da je jako puno njegovih idola skončalo tragično, objesio je gitaru o čavao i bacio se na studij psihijatrije. Na kraju dugogodišnjeg istraživanja novopečeni liječnik je zaključio: možda i nisam totalno netalentiran, koliko mi fali narcisoidnosti i opaljenosti.

Evo i najzanimljivih dijagnoza iz njegove nove knjige "Celebrities - Vom schwierigen Glück, berühmt zu sein" (u slobodnom prijevodu: "Slavni - težak je put do slave"). Ukratko, sve poznate i slavne osobe navedene u njegovoj knjizi imaju nizak prag frustracije i stoga su u svakodnevnoj potrazi za frkom ne bi li na taj način potaknuli biokemijski proces koji će smiriti njihova nejaka tijela - aplauz, što brže i češće mijenjanje seksualnih partnera, droga, samoranjavanje...

No, ono što bode u oči nakon čitanja ove knjige je to da, recimo, glazbenici više preferiraju drogu (Whitney Houston, Elton John), a pisci alkohol (Truman Capote, Ernest Hemingway). Treba li spomenuti da od sedmero američkih pisaca koji su osvojili Nobelovu nagradu za književnost njih čak pet su bili teški alkosi i da nitko živ ne želi čitati nešto što je napisano pod utjecajem ecstasyja? Naravno da droga i alkohol nisu jedini uvjeti ako želite ući u društvo ekstremnih umjetnika, budući da možete birati među sljedećim poremećajima:

- jadikovanje o samoći i depri (Robbie Williams, Marilyn Monroe, Kurt Cobain)
- borderline sindrom iliti granični poremećaj osobnosti, npr. razbijanje hotelskih soba (Johnny Depp)
- promiskuitetno ponašanje (Elizabeth Taylor - zadnji rekord 8 brakova)
- poremećaj u prehrani - anoreksija ili bulimija (Audrey Hepburn, Jane Forda, Elivis Presley, Elton John)
- samoranjavanje (Angelina Jolie)
- drogiranje (Kurt Cobain, Kate Moss, Courtney Love)

Da, a što ako se Angelina Jolie jednoga dana smiri i kaže da želi zasnovati obitelj, a Robbie Williams s 32 godine tvrdi da je čist kao suza? E, i tu Bandelow ima dobru vijest: navodno poremećaji dosežu svoj vrhunac u razdoblju između 20 i 30 godina, a onda stvari kreću nabolje. Mislimo, ako uopće preživite...

GENIJALNOST I LUDILO


Od 17. veljače do 7. svibnja u berlinskoj Novoj nacionalnoj galeriji postavljena je izložba “Melankolija. Genijalnost i ludilo u umjetnosti”, posvećena jednoj od središnjih tema europske umjetnosti – melankoliji. Definirajući melankoliju kao “svijest o konačnosti ljudske spoznaje u svijetu koji se doživljava kao beskonačan”, a umjetnost kao zahtjev za probijanjem te neprobojne barijere, izložbeni projekt, nastao u suradnji s francuskim Réunion des Musées Nationaux, po riječima autora nastoji dati “prikaz spiritualnih tajni u nastanku umjetnosti”. Na primjeru tristotinjak majstorskih djela iz velikih međunarodnih muzeja i zbirki, izložba vodi u šetnju kroz dva i pol tisućljeća povijesti umjetnosti i melankolije kao njenog preduvjeta i trajne pratiteljice.

Poimanje melankolije kroz epohe izložba, čiji je središnji eksponat zagonetan bakrorez “Melencolia I” Albrechta Dürera (1514.), dokumentira djelima Johanna Heinricha Füsslia, Philippa Otta Rungea, Arnolda Böcklina, Vincenta van Gogha, Salvadora Dalia, Pabla Picassa, Caspara Davida Friedricha, Edvarda Muncha i mnogih drugih poznatih imena likovne umjetnosti od antike do današnjice.

Riječ melankolija (doslovce: crna žuč) nastala je, poučava opsežan katalog berlinske izložbe, oko 400. prije Krista u drevnoj Grčkoj: “Glagol mélancholan opsegom značenja nadilazi jednostavni glagol cholan (biti loše volje, uskipjeti, biti sasvim općenito lud). Cholé (žuč) i cholos (bijes, srdžba) u grčkom su srodne riječi.” Tajanstvena veza između melankolije i inteligencije, što je prvi put naslućuju grčki mudraci, dok je u talijanskoj filozofiji renesanse razrađuje Marsilio Ficino, ostala je do danas bitna odrednica pojma. “Zašto su svi izvrsni ljudi, bili oni filozofi, državnici, pjesnici ili umjetnici, očito bili melankolici?”, zapitao se, kažu, Aristotel. Moguće odgovore na to intrigantno pitanje trebala bi, ističu organizatori, dati berlinska izložba.

(B. PERIĆ)